I к. - Поэзия души

[екатарина]

14.09.2003.

И кад кажеш да си смирена,
и кад кажеш да си заборавила
Посматрам, посматрам

Дај ми само једну мисао о том,
Заборави потом и саму себе
Нађи ми само једну песму,
која ме подсећа на тебе
сачувај ми само једну лаж
да пођем од истине
Дај ми само још једну бол
да ми душу преокрене
Посматрам, посматрам

Помоли се једном за нас и наш грех
Помоли се за опрост
посматрам, посматрам

Посматрам те како корачаш сенама,
Сада већ далеко од мене
Тек те сад могу видети
у чежњи једне жене

А куд си постала тако нечујно лепа,
куд твој корак тако лагано болан
пролази тишином неког туђег бића
у сну једном што довека траје
посматрам, посматрам те како одлазиш.

[екатарина]

Narod koji nije imao kamere

Narod koji nije imao kamere
čuvao je svoja sećanja u mirisima,
u bojama zvukova i u drhtanju dijafragme

narod koji je imao samo najbolje namere,
gradio je svoje zvono savesti uzdisima,
merio je ljude koji mere drahme.

Znali su oni, bogovi novog doba
oni koji kuju lance,
znali su da do samog groba,
Neće nadi staviti katance

Jer oni su smišljali pesme
Pesme same, bolesne duše
Nisu znali da se ne sme
gledati potajno kako se svetovi ruše.

Mi smo narod koji nije imao kamere,
i nemamo više ni čega da se sećamo
a imali smo samo najbolje namere
da praštamo i da nikome zlo ne vraćamo.

[екатарина]

Planine puste, beli vihori
Poštujte priče, nismo njihovi

Daj mi seme da se setim,
kad drvo života zasadim,
da bio sam spreman da poletim
Ali da se od gripa ne prehladim.